Бла­го­род­ност зар­ђа­ле виљушке

Пред­сед­ник је сла­во­до­бит­но про­гла­сио да је по­ку­шај „обо­је­не ре­во­лу­ци­је” у Ср­би­ји про­пао и да ће за­хва­љу­ју­ћи ми­ли­он­ским ти­ра­жи­ма уџ­бе­ни­ка ко­ји пи­ше про­па­сти и сви бу­ду­ћи та­кви по­ку­ша­ји по све­ту.

По­бе­да о ко­јој је го­во­рио под­ра­зу­ме­ва­ла би по­раз дру­ге стра­не, али ов­де не­ма ре­во­лу­ци­је, па сва­ка­ко не­ма ни по­ра­же­ног – сту­ден­ти се не ба­ве по­ли­ти­ком, оба­ра­њем ре­жи­ма и про­ме­ном по­рет­ка. Што се бо­ја ти­че, власт же­ли ста­тус кво пре­ма­зан цр­ни­лом, а по­бу­ње­на јав­ност па­стел­но све­тлим зах­те­ви­ма тра­жи функ­ци­о­ни­са­ње си­сте­ма ка­ко про­пи­су­ју Устав и за­ко­ни.

Че­му он­да ма­ни­пу­ла­тив­но пла­ше­ње За­па­дом, док се исто­вре­ме­но ну­де „до­ка­зи” да иза све­га сто­ји Мо­сква? Не пе­ца­ју се мла­ди на пред­сед­ни­ков по­зив да се вра­те уче­њу, а он ће им, по­пут па­пе, ис­пи­са­ти ин­дул­ген­ци­ју: ни­сте ви про­та­го­ни­сти „обо­је­не ре­во­лу­ци­је ор­га­ни­зо­ва­не на нај­по­ква­ре­ни­ји на­чин”. За­ве­ли су вас не­ки љу­ди зли.

Власт у соп­стве­ној не­мо­ћи ко­ри­сти зар­ђа­ле алат­ке (и ви­љу­шке) из де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка. Пред­сед­ник ну­ди „ле­ко­ви­ти и бла­го­род­ни” ди­ја­лог као да му већ то­ли­ко пу­та ни­је ре­че­но да као „пред­мет­на ин­сти­ту­ци­ја” ни­је над­ле­жан.

Уве­рен да ће по­бу­ње­ној јав­но­сти од­у­зе­ти ини­ци­ја­ти­ву, пред­сед­ник у Срем­ској Ми­тро­ви­ци ор­га­ни­зу­је кон­тра­ју­би­леј обе­ле­жа­ва­ња 190 го­ди­на Сре­тењ­ског уста­ва. По­звао је и кан­ди­да­та за двој­ни­ка Ми­тра Ми­ри­ћа да му пред на­ро­дом тран­спор­то­ва­ним ауто­бу­си­ма из Ре­пу­бли­ке Срп­ске пе­ва „Не мо­же нам ни­ко ни­шта”.

Све у истом да­ну у ко­јем су у Кра­гу­јев­цу др­жав­ни пра­зник Сре­те­ње сла­ви­ли сту­ден­ти ко­ји су ка ме­сту до­но­ше­ња Сре­тењ­ског уста­ва еп­ски пе­ша­чи­ли из три прав­ца: Но­вог Са­да и Бе­о­гра­да, Ни­ша, из Но­вог Па­за­ра, Кра­ље­ва, Ужи­ца и Чач­ка.

Две уз­не­ми­ру­ју­ће бол­но раз­ли­чи­те енер­ги­је. Пла­ће­ни до­бро­вољ­ци од­ра­ди­ли су у Срем­ској Ми­тро­ви­ци по­сао ко­ји им је до­де­љен. У Кра­гу­јев­цу дир­љи­ва, де­це­ни­ја­ма не­ви­ђе­на кон­цен­тра­ци­ја су­за ра­до­сни­ца, осме­ха и са­бор­на ти­ши­на за жр­тве но­во­сад­ске над­стре­шни­це.

Пред­сед­ник де­ли Ср­би­ју као што је не­ка­да Бо­рис Та­ди­ће де­лио ра­ди­ка­ле. Уме­сто да их усит­ни, на­мах је до­био на­пред­ња­ке ко­ји ће му до­ћи гла­ве. Та­ко и ак­ту­ел­ни пред­сед­ник. Док јав­ност по­ку­ша­ва да уве­ри да има ве­ћи­ну и да ра­сте број оних ко­ји су на ње­го­вој и стра­ни Ср­би­је, ефи­ка­сно ре­гру­ту­је про­тив­ни­ке.

По­ку­ша­ва пред­сед­ник да де­лу­је по­ми­ри­тељ­ски, да „са­чу­ва ову де­цу”, али не мо­же да спре­чи да из ње­га по­ку­ља омраз пре­ма сви­ма ко­ји друк­чи­је ми­сле. Мо­гу са­мо да прет­по­ста­вим ко­ли­ко не­у­трал­них пре­ђе на стра­ну сту­де­на­та ка­да чу­је да он њи­хо­во шпар­та­ње Ср­би­јом по­ре­ди с Му­со­ли­ни­је­вим мар­шем на Рим. Ко­ли­ко љу­ди из­нер­ви­ра кад у Ба­ња­лу­ци ан­дри­ћев­ски кон­ста­ту­је да „до­ђу вре­ме­на ка­да та­лог и муљ ис­пли­ва­ју на по­вр­ши­ну”.

Је­жио сам се по­сма­тра­ју­ћи ду­гу ко­ло­ну ко­ја зми­јо­ли­ко ви­ју­га кроз Шу­ма­ди­ју пре­ма Кра­гу­јев­цу уз зву­ке „Та­мо да­ле­ко”. Ко­ли­ко је ба­ха­то­сти и је­зу­ит­ског ци­ни­зма нео­п­ход­но да би се та ко­ло­на по­ре­ди­ла са мар­шем осни­ва­ча фа­ши­зма? Ко­ли­ко по­ли­тич­ке за­сле­пље­но­сти и над­ме­не оси­о­но­сти тре­ба да би се сту­ден­ти и све оне де­се­ти­не хи­ља­да љу­ди ко­ји су им се при­дру­жи­ли опи­са­ли као „та­лог и муљ”?

Во­ђен на­ка­рад­ним уве­ре­њем да су он и они ко­ји га сле­де је­ди­не па­три­о­те, пред­сед­ник не ви­ди истин­ски па­три­о­ти­зам омла­ди­не. Сту­ден­ти су по­вра­ти­ли до­сто­јан­ство за­ста­ви мно­го ви­ше не­го би­ро­крат­ско про­гла­ша­ва­ње Да­на за­ста­ве. Они, сем зах­те­ва за прав­ду, исти­ну и од­го­вор­ност, по­но­сно ши­ре на­ци­о­нал­ни за­нос. Кли­чу Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји у окви­ри­ма Ре­пу­бли­ке Ср­би­је, ниг­де ни­су по­ми­ња­ли от­це­пље­ње Вој­во­ди­не ко­је им се ма­ни­пу­ла­тив­но при­пи­су­је.

Пред­сед­ник све то ви­ди, при­зна­је да му се то­ком три ме­се­ца од по­чет­ка бло­ка­да ски­нуо осмех с ли­ца, али на­ста­вља по ста­ром. По­на­ша се као ис­кљу­чи­ви по­кро­ви­тељ сво­јих, као па­стир на­пред­њач­ког ста­да, а не као не­ко ко­ме Устав про­пи­су­је да са­би­ра и љу­де ко­ји по­ли­тич­ки не ми­сле исто, али су ода­ни сво­јој др­жа­ви и на­ро­ду. Пред­сед­ник се­бе про­гла­ша­ва не­на­дле­жним за функ­ци­ју ко­ју има.

Док „15 ми­ну­та ти­ши­не” не­де­ља­ма са­би­ра­ју ову зе­мљу, власт је де­ли. Про­во­ка­тив­но се др­жи ове­шта­ле ман­тре и не пра­ви раз­ли­ку из­ме­ђу до­ве­де­них и до­бро­вољ­но оку­пље­них. Не бих се ба­вио ти­ме ко­ли­ко је љу­ди би­ло у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, а ко­ли­ко у Кра­гу­јев­цу. Сва­ко је то ле­по мо­гао да ви­ди го­лим оком, сем ако му ни­је ре­че­но да ви­ше ве­ру­је пред­сед­ни­ку не­го соп­стве­ним очи­ма.

„Да ли ми мо­же­мо да до­ве­де­мо и 200.000 љу­ди и ви­ше? Мо­же­мо”, по­ру­чу­је он. „По­себ­но са­да, јер се и клат­но бе­са пре­о­кре­ну­ло и оти­шло на дру­гу стра­ну, са­да је мо­рал не­у­по­ре­ди­во сна­жни­ји на овој стра­ни. За­то што су љу­ди до­ста си­ти све­га, си­ти су бло­ка­да, си­ти су мал­тре­ти­ра­ња, си­ти су др­жа­ња лек­ци­ја, си­ти су уни­шта­ва­ња и уру­ша­ва­ња др­жа­ве.” Не са­мо да власт пре­бро­ја­ва „у гла­ву”, већ има пре­ци­зне мер­не ин­стру­мен­те ко­ли­чи­не и вла­сни­штва бе­са по гла­ви ста­нов­ни­ка.

Пред­сед­ник и да­ље пра­ви две Ср­би­је. Пр­ва је кал­ку­ли­сан и сра­чу­нат по­ку­шај да се под­стак­не омраз пре­ма иг­ман­ским мар­ше­ви­ма по про­мр­злој Ср­би­ји. Дру­га је вра­ти­ла осе­ћај за­јед­ни­штва, ба­рем у ве­ли­кој гру­пи љу­ди ко­ја омла­ди­ну хра­бри и по­др­жа­ва.

На јед­ној стра­ни Ср­би­ја усто­ли­че­на у ауто­кра­ти­ји и це­мен­ти­ра­на ко­руп­ци­јом. На дру­гој зах­те­ви за по­вра­так људ­ско­сти, ко­му­ни­ка­ци­ји и збли­жа­ва­њу уз по­што­ва­ње по­ли­тич­ке нор­мал­но­сти, вер­ских и дру­гих сло­бо­да, љу­ба­ви и по­ро­ди­це. Та Ср­би­ја је спон­та­на, мла­да­лач­ки искре­на и пу­на им­пре­сив­не од­луч­но­сти да се не од­у­ста­не док се зах­те­ви сту­де­на­та не ис­пу­не.

Док бо­дри се­бе не­спо­со­бан да на­ђе ан­ти­дот ра­сту­ћем не­за­до­вољ­ству, пред­сед­ник твр­ди да је мо­рал са­да не­у­по­ре­ди­во сна­жни­ји на ње­го­вој стра­ни. Не же­ли да ви­ди ка­ко из­не­на­ђу­ју­ће бр­зо гу­би ве­ћи­ну. Клат­но иде на дру­гу стра­ну.

Има је­дан ви­део-сни­мак ко­ји дир­љи­во по­твр­ђу­је да је ова зе­мља по­сле де­це­ни­ја све­ко­ли­ког за­га­ђе­ња по­ли­ти­ке и дру­штва кро­чи­ла у ис­по­ве­да­о­ни­цу во­ђе­на по­тре­бом за ве­ли­ком ка­тар­зом. Дво­ји­ца де­ча­чи­ћа, ре­као бих од шест-се­дам го­ди­на, до­вла­че на из­ло­ка­ни ма­ка­дам гра­ну. „Шта ра­ди­те?”, пи­та глас у по­за­ди­ни. „Бло­ки­ра­мо пут. Хо­ће­мо да бу­де­мо сту­ден­ти.”

Ка­кву то енер­ги­ју ши­ре по­бу­ње­ни мла­ди кад по­ста­ју при­мер за углед де­ча­ци­ма не­где у уну­тра­шњо­сти Ср­би­је, ко­ја је до­ско­ра би­ла хер­ме­тич­ки за­тво­ре­на, ко­ја је слу­ша­ла Ацу Лу­ка­са и Је­ле­ну Кар­ле­у­шу, кли­ца­ла пред­сед­ни­ку, хва­ли­ла власт и по­не­кад псо­ва­ла бо­га? Ка­ко се до­го­ди­ло да пре три де­це­ни­је идол мла­дих бу­де Ар­кан, а да са­да то бу­ду сту­ден­ти?

От­пор ко­ји је власт по­кре­ну­ла про­тив се­бе је аутен­ти­чан. Пред­сед­ни­ков и бес оних ко­ји су „си­ти бло­ка­да и мал­тре­ти­ра­ња” је про­па­ганд­на из­ми­шљо­ти­на. Не­ко тре­ба да је слеп код очи­ју да не ви­ди ра­дост де­це, мла­дих, оних сред­њих го­ди­на и ста­ри­на ко­ји су оду­ше­вље­но до­че­ки­ва­ли сту­ден­те сву­да то­ком њи­хо­вог пу­та и из­но­си­ли им из ку­ћа све што су има­ли. Из­ла­зи­ла су да их по­здра­ве и се­ла ко­ја мо­жда и не­ма­ју сту­ден­та.

Ге­не­ра­ци­је ста­ри­јих по­но­сне су на сво­ју де­цу. Мла­ди су по­но­сни на ро­ди­те­ље и пен­зи­о­не­ре ко­ји су од­лу­чи­ли да ста­ну уз њих. По­но­сни смо на сто­ти­не так­си­ста ко­ји су омла­дин­це бес­плат­но вра­ћа­ли до­мо­ви­ма, иако се то по ре­жим­ским ме­ди­ји­ма срам­но пре­ћут­ки­ва­ло.

Ср­би­ја се про­бу­ди­ла. Ни­је то ви­ше „круг двој­ке”, ка­ко је пред­сед­ник пе­жо­ра­тив­но по­ку­ша­вао да ло­ка­ли­зу­је сво­је по­ли­тич­ке про­тив­ни­ке. По­ка­зу­је се да ни­смо пот­пу­но оту­пе­ли у дру­штву ко­јег се сти­ди­мо. Пре­пла­ве нас осе­ћа­ња за ко­ја смо ми­сли­ли да су не­ста­ла. Раз­ме­њу­је­мо ре­чи уза­јам­не по­др­шке.

Да­нас смо по­но­сни на Ср­би­ју. Бо­љи смо љу­ди. Ви­ди­мо дру­ге, обра­ћа­мо им се. Пи­та­мо да ли им тре­ба по­моћ. Учи­мо се вред­но­сти­ма ко­је су го­ди­на­ма би­ле уру­ша­ва­не. Ве­ру­је­мо и на­да­мо се бо­љем.

У кри­зним вре­ме­ни­ма по­ка­за­ло се ко­ли­ко има до­брих љу­ди. По­ли­ти­ча­ри су из њих из­вла­чи­ли зло, сту­ден­ти до­бро­ту. Та­ко су и за­слу­жи­ли оп­ште ува­жа­ва­ње и по­што­ва­ње ка­кво ов­де ко­лек­тив­но ни­ко ни­је имао ваљ­да од вре­ме­на гим­на­зи­ја­ла­ца с по­чет­ка 20. ве­ка.

Не­ма те си­ле ко­ја ће уга­си­ти ва­тру ко­ја мо­же да по­ста­не веч­ни пла­мен. До­ста ви­ше сплет­ка­ро­шких по­де­ла.